Palanka u planini i Lutanja

54 Анђелија Л. Лазаревић

нити — рече апотекарица одлучно. — Не разумем самооног мог старог : за своје дете не брине као за њу.

— Веште су те жене — примети госпођа Јовић двосмислено, и апотекарица оста запрепашћена са једном сасвим новом мишљу која јој дотле никад није пала на ум. Најзад, свашта се на свету дешава...

Апотекар је, у белом мантилу, стајао иза стола у апотеци и журно нешто мешао у белом порцуланском чанку. Он је механички мешао гледајући кроз велике излоге на пијацу и на брда у даљини која су затварала котлину. Јесења киша мутила му је изглед на планине, сливајући се низ прозоре и застирући видик.

Он је мешао журно као да је хтео физичким кретањем да одагна мучно осећање које му је лежало на души. Он још никако није могао замислити да му сваког тренутка неће навирити витка девојчица на врата од апотеке и поздравити га са:

„Добро јутро, чика апотекар“.

Он од смрти Миркине није више крочио из паланке, и за све послове које је имао по селима, а на велики протест своје жене, слао је помоћника Спасоја.

Он се плашио клисуре, плашио се реке; њему се сад чинило — нешто што раније никад није мислио — чинило му се да ветар тужи и цвили, а киша која је лила низ прозоре, као да је била бујица суза које је неко проливао. Одједном би га спопадала слутња да се у тај мах баш дешава опет нешто страшно, да је смрт сасвим близу — и пробивен хладним знојем, нервозно би остављао апотеку и отрчао до куће, надвиривао на прозор заклањајући очи рукама, да види само за тренутак своју Бојану како везе поред прозора. Затим би узнемирен отрчао кроз Черкеску Малу до пуковникове куће и вратио се умирен кад би видео да су обоје живи.

Апотекарица је, склапајући руке у чуду, говорила пријатељици: