Palanka u planini i Lutanja

61 Паланка у Планина

редње и почела један од свакидашњих разговора, пратећи истовремено и разговоре других госпођа, и посматрајући непрестано испод ока Владимира и госпођицу Јовановић,

„Како ти млади људи немају укуса“, мислила је очајно; видећи да Владимир, заинтересован, слуша речи госпођичине. „Можда је то ипак само учтивост“, тешила се затим.

Госпођица Јовановић устаде.

— Зар већ, тако брзо» — говорила је Јелка пријатељски.

— Мама ме чека код Нешићевих, морам још тамо отићи — говорила је тако исто пријатељски госпођица. 3

Владимир и Јелка испратише је до изласка, и Јелка се врати у собу гостима. |

Владимир оде у свој кабинет за рад, и поче ходати с једног краја на други, пушећи кервозно цигарету за цигаретом

Тих дана био је опет у данима нерасположења који су код њега наилазили понекад, баш онда кад би требало да је најзадовољнији.

Он није волео те тренутке, и енергично се борио против њих. Јер то није био умор од живота који је волео, то није била сусталост у раду — то је било само једно осећање празнине у души, која се није дала попунити, Разговор са госпођицом Јовановић, њена лепа интелигенција и деликатно интересовање за његове радове, све то потсећало га је на разговоре са Олгом. А Станино срећно лице као да му је увек говорило: „Ти нећеш никад имати кућу, спокојну каошто је Мишићева, ти никад нећеш имати жену, срећну каошто је Стана“. Иако се у дну душе нешто снажно бунило, пркосило и говорило „рад, рад“, опет су наступали тренуци кад је душа чезнула још за нечим вишим. Није довољно да ми волимо некога да бисмо били задовољни: потребно је да и он воли нас. Зато рад,