Pašić : ilustrovani radikalni almanah
__Књига Il.
ницима, нису се задржали ни четврт сата и ево их школи. Коњаници заузеше све излазе школског дворишта а писар сам уђе код мене у собу. Затекао ме је баш при ручку. Жену сам спремио за, овај случај, да се неби изненадила, и да не би као свака, женска плакала и: протестовала. Казао сам јој: доћи ће можда колико сутра. да траже преписку нашег радикалног одбора, коме сам био секретар. Претураће све по кући, немој ништа бранити, Нека траже, ништа наћи
"неће. Све сам ноћас уништио — спа-
дио. И заиста, сутра дан лично сам срески капетан дошао је. ш чинио претрес по кући и све ствари пописао ради продаје. Када ништа није могао наћи зачудио се и питао жену, па
___ где су хартије учитељеве и његова
преписка са радикалним Главним Одбором #
— Веља ми о томе никад ништа није говорио и ја вам ништа незнам. Све његове хартије и књите ви сте претресли и прегледали. Других хартија нема,
После три-четири дана опет је капетан долазио и вршио претрес, али се и сада увајдио као и први пут.
сам завршио ручак и са писарем попили поред чатие вина и кафу, пошли смо за Књажевац. Имао је доброту те је свога пандура скинуо са коња, де нде пешке, а мени дао да јашим. |
Дошли смо у Књажевац баш у мог менту када, је војска из Ниша и она
o
Алманах ПАШИЋ
из Зајечара улазила у варош, а сејмени су већ били код начелства. Мене је писар Ивезић одвео код секретара првостепеног суда, који ме је, по кратком саслушању уашоио, где је већ био у затвору Добросав Петровић из Бољевца, у најгору апсану подрум. Са Добросавом био је ухапшен и неки Радомир, звани Бело из Жлна. Када уђох у подрум и врата се замном затворише и ја, долазећи споља, са светлости у мраку не видим кога има унутри, а Радомир ће уззикнути: |
„Ево овај господине Добросаве дође у наше село те ни побуни!“
_А Добросав ће му рећи:
„То нитде да ниси говорио па ни код суда, јер ће га одмах стрељати“, И Радомир је тај савет послушао и није то пред судом рекао.
После 3—4 дана. спровели су нас у Зајечар. Све су нас затворили у среске апбсане. Пред Преки Суд изведен сам 16. новембра са јолг осморицом. Свега нас је било девет, Мене, Петра Васића, Николу Филиповића“
Муњу и Ђоку Димитријевића, делб- |
вођу општине књажевачке, а сјви троје из Књажевца, осудише на смрт. |
Чим је председник Преког Суда Драгомир Цв. Рајовић изрекао пресуду ушао је у судску дворану апсанџија поручник Влајко Перишић, командир сејмена, и нас четворицу отерао у апсану где су се затварали на смрт осуђени. Ту смо затекли на
Па ана 39.
смрт осуђене другове: Љубу Божиновића, Гавру Аничића и Станоја Динића, народног посланика. Тих су сутра, дан у 9 часова извели из апсане и одвели на Краљевипу где су их тога, дина, стрељали.
Ми смо у затвору остали да, чекамо када ће и нас повести истим путем али бесмо боље ореће, јер нам саопштише, да је нама четворици у путу Краљеве милости смртна казна замењена са 20 година робије,
Помиловање смо добили заузимањем мога оца, који се са генералом Тихомиром Николићем, Краљевим Комесаром, познавас и који нам је помиловање и издејствовао. Мој се отац врло добро познавао и са Рајевићем. И њему је ишао и молио га, али га овај категорички одбио, рекавши му:
„Две главе да има обе ћу му узети. Он неможе остати жив, Он је главни кривац овога дела. Он је бунио народ.
Приликом саотпштавања смртне осуде Рајовић је казао: i
„Као главни кривац ове буне и антидинастичар учитељ валевски Веља, Антонијевић осуђује се на смрт!"
После неколико дана спровели су нас на издржавање осуде у Нишки Кавнени Завод. Ту смо тешко робова ли пуне две године и педесет и седам дана. На нову годину 1886. амнестирани смо и пуштени у слободу.
~ Прота Веља Антонијевић.