Paster

И. Ђаја

традицију. Што се пак тиче слободне мисли у смислу Декартове филозофије, слободу у настојању, слободу у изучавању, право да закључујемо о истинитости приступачној очевидности и да јој се потчинимо у начину живота, то је нешто друго, и према тој слободи гајимо праву веру, јер она је савременом друштву дала оно што је у њему највише и најплодније. Али слободну мисао која захтева право да изводи закључке о ономе што не подлеже тачноме упознавању, слободу која значи материјализам или атеизам, такву слободу одбацимо одлучно.

„Заиста се дивим свим тим великим филозофима тих нихилистичких система који тако цветају данас! Шта, ми стрпљиви испитивачи природе, који познајемо открића наших претходника, снабдевени најосетљивијим справама, наоружани строгом експерименталном методом, спотичемо се на сваком кораку при тражењу истине, опажамо да материјални свет, у најбезначајнијем свом испољавању, готово је увек друкчији него што смо замишљали. Док они, потпуно потчињени разним системима, стојећи иза непробојног вела који скрива почетак и крај свега, како они могу нешто дознати Верујте ми, пред тим великим загонеткама, вечи“ тим предметима усамљеног размишљања људског, човек може усвојити само два става: став што га даје вера, веровање у решење што га даје божанско откровење, и став који се састоји у томе да се наша душа мучи тражећи немогућна решења, муке изражене потпуним ћута-

158