Pastir

221

вља, него ли на ове пусте Форме, коге ни здрављу ни животу нашем ништа не доприноее. Формална жалост трагала ге 7 дана. За то време седили су на голо1 земљи (2. цар. 13. 31.) ниеу се умивали (14. 12) ни чешљали (Лев. 10. 5 ) или су се сасвим стригли, и уопште бацали своге обичне хаљине а надевали црне издртољине или какве старе кабанице, због чега су се и називали црнима или мрачнима (псал. 35. 14.) Удовице по своГ прилици носиле су се жалостивно до смрти. (Бит. 38. 14. Худ. 10. 2.)

Неколнко речи о стању свештенства у Србнт. Од С. II. (Наотавак.) Имамо шш да кажемо и о наплаћивању осталих свештеноде1ства. Она остаГу многа у вересиш. а та се умножава сваки дан. Узроци томе двоГаки су. 1едни, што се повчано стање умањава, а потребе у сваком смотрењу умножавагу. А други, што се врло често догађа, да се многа евештеноде1ства свршаваГу већином изненада за парохшанина. На прилику умре парохшанину какво лице у кући, а пре тога истрошио се за лечење болног. Свештеник сврши опело. Домаћин вели свештенику: „сам видиш, каква ме несрећа постиже, новаца немам, причекаг ме, попо!“ Ако би том приликом даље што свештеник за награду сво1у разлагао и доказивао, да треба да му се одмах нлати, за цело би му сваки рекао: „Е, баш оваг наш попа нема срца, њему само да 1 е новаца, па ма каква несрећа његове људе сналазила.“ Мора дакле и он учестовати у судбини свога парохтанина и помишљати, да се заиста човек може често у незгодама наћи, ма како уредан био. Али овамо сваки зна, да и свештенику треба живети. Па од куд ће, кад ге у таквим приликама ?! У вересиш оетше свештенику не само у напоменутом