Pastir

465

бити ни 1 едну ^едину меру, ксну он држи за добру, да би могао од свог питомца захтевати извршаваље свошх дужности. ТТТто би се излагали казнима законским, старасући се да употребимо строжше мере према потреби и нарави детета, кад се можемо обићи и без тога, па да не будемо криви пред законом?“ И сама деца виде то попуштање закона. Ми знамо, случац да Ге ђак свом оцу, кад Ге овом иолицаши чиновник изрекао пресуду, те му се ударило по криминалном закону 15 удараца штапом, овако зборио: „зашто се ти, тато не запишеш нод наш школски закон, па те не би били?“ Хоће ли да вам законодавац да разлога, зашто Је он дао тако мек закон школама, те тиме ограничио наставнике, а дао иростора деци укинувши батине, као нагбољу по старом поГму меру за напредовање у науци и моралу, — он би вам одговорио: „пробали смо доста и с батином, нак смо се уверили, да онаГ, кош се батина, или ће и сам остати батина , или — ако се кадгод докопа до власти какве, батинаће и сам другога; иа тако би се батинали довека. Време 1 е већ да се гедном научимо радити свог иосао и без батина.“ И сваки у одбрани свогог , рекао бих да 1е прав. А међутим морал ђачки иада и значашо пада. Откуда 1е то и зашто ? Може л’ бити, да су наставници одиста ослабили према свом високом позиву, да се не труде толико око свошх питомаца, колико би требало? Или им 1 е одиста школски закон везао руке, те немогу Гедино зато да поведу децу оним правцем, кошм би требало но општог жељи свигу нас? А, не. Ми одсечно изричемо, да несу у овом криви ни наставннци ни школски закон, па наравно ни онаГ кош ге такав закон школама дао; гер сви ови врше по могућству свом оно, што су кадри према свом позиву учинити око васпитавања и образовања свошх ученика. А што поред