Pastir

244

Но може неко рећи да ће за евештенство тешко бити унашати сва та скупљања у касу друшствену, да ее оно и без тога врло мучи за живот свог,- и као да Ге нешто за чудо што се ради осигурања свештенства, захтева баш од њега самог да се оно жртвуге и побрине за себе. На ово ми можемо одговорити ево шта. У свима редовима државне службе, од кога се другог узимаГу капитали за пензигу, ако не од оних лица за коГа се пензиГе назначугу ? Тим се начином састављагу све друшствене касе. Тако се се у Соима државама заводе касе у друшствама, помоћу узаГамног спомагања међу раденицима т. Г. помоћу годишњих улагања у одређеноГ суми, од тих истих радника, не гледаГући на њихову сиротињу. Интересно би било знати,

наравно да би боље било натоварити ово бреме на туђа леђа, но на чиха ће? Ако га ми ради сопствене користи наше нећемо понети, то онда колико ће оно бити тешко страним људма? Време Ге да престанемо очекивати сваку готову срећу са стране, време Ге да се и сами побринемо за себе; не жалећи трошак, кош ће се употребити за сопствене наше потребе. Ми треба да благодаримо правитељству за то, што нас Ге оно ослободило од многих дужности и приреза кош се од других сталежа изискуГу. Кад смо дакле олакшани са те стране, то не треба да се одричемо од неких пожртвовања, кога имагу ту цел, да осигураГу за у будуће и нас саме, па и наше породице. Но да одвише нису велика и теретна за свештенство, та пожртвовања, кога ми предлажемо ? Ми говоримо сопствено о москов. свештенству. 0 њему се не може рећи, да 1е оно врло сиротно, у опште говорећи, оно прилично живи. Па зато, кад се предлаже, да оно уноси у пензиону касу по ‘/ 2 процент од свошх прихода, ми никако не можемо мислити, да то значи обтеретити га онаким бременом, коГе