Pastir

155

I

турци градом. Туриш 1е се довршио: после се отпочеше призори проливања крви и грабежа, као што се свагда догађа кад варвари освоге град. Тош кад мишљаше да напада, Махмуд II. храбрио Ге своге вогнике тиме што им ге говорио: „пошто освоште град, да ћу га вама (на пљачкање) за три дана (осем бедема и кућа); ма каке добити, злато, сребро, одело, жене, — то Ге све ваше!“ Услед такога обећања, турци пошто Гурише у град, почеше да чине наГгрђа насиља и пустоши са азтским беснилом и дивљаштвом. „Ко ће да опише ту несрећу ?“ вели сувременик. „Ко ће да опише плач и вриску детињу, сузе матера и Гецање отаца?‘‘ Онамо вуче за собом Турчин из цркве калуђерицу, овамо опет други гачи отима од њега пљен; на другог страни вуку жену за косу а сво Го1 Ге тело голо. Госпођа и слушкиња, господин и роб уГедно свезани; архимандрит привезан уза свога слугу; млади људи везани загедно са девошама, коге до тада не смегаше ни сунце да греге, и коге Гедва да су смели очеви гледати; ако ли се ко год противио тога бише немилице." Становници цариградски гомилама трчаху ка цркви св. Софиги : беше неко веровање, да ће, у случагу ако турци заузму Цариград, сићи анђео божш у цркву те ће да даде Гедном слабом и сиротном човеку мач са речима: „узми оваг мач те помози и заштити народ божш!“ Но анђео божш не силазаше у цркву и ником не даваше спасоносна мача. Турци улете у цркву св. Софигс и сешаху хригаћане без икака отпора. Изглед освоГена града беше ужасан. „На многим местима“ вели летоиисац „немогаше се видети земља од множине телеса,- ода свуда се чугаше вриска и Гецање поштованих матера и девогака, коге се беху посветилз Богу. Турци их вукоше за косе из цркава ... Овде се претстављаше погледима божанствена крв Спасова проливена по земљи и његово тело разбацано по буџацима; свето сасуђе ваљаше се по земљи свуда изломљено; *