Pesma o kralju Nalu : ulomak iz staroindiskoga "Mahabharata"

РЕДЕОВО Ре

1.

Међу индоевропским народима само су три, који су у вековима пре Христа развили обилну књижевност и наставили је даље у потоња времена. Та су три народа; грчки, римски и индијски. Обилна и знатна књижевност тих трију народа доказ је и њихове велике културе, до које су се успели у оно старо време, док су други индоевропски народи чамали у варварству или у полуварварству.

За грчку и римску књижевност сваки данашњи образовани човек у Европи бар по ономе, што јео њима читао или чуо, знаде, да су и велике и знатне, а о староиндијској књижевности понајвише врло се мало зна, а вредно је и о њој бар то знати, да је и велика и знатна. Што се тиче њене величине, имам рећи, да је већа него и грчка и римска књижевност заједно узете, а што се тиче вредности, староиндијска књижевност не заостаје ништа или не заостаје много иза грчке и римске. Староиндијска књижевност има велико мноштво дела и у поезији и у прози: у поезији су обилно заступане и епска и лирска и драмска, а и проза је бујно развијена, и то не само белетристичка, него и поучна и научна.

Језик, којим је та књижевност написана, зове се дакако староиндијски, али има још и друго име, којим су сами Индијанци свој језик називали,:а то је име „санскрт“, што значи: уређен, обрађен (т. ]. језик), како се у књижевности употребљавао, а како су га уредили и дотерали староиндијски граматици