Pesma o kralju Nalu : ulomak iz staroindiskoga "Mahabharata"
сл
о
Т. МАРЕТИЋ
Стидна, бојазна, дршћући У шуму она побеже Зла се бојећ и јаукат Започе сама над собом: „Јаох страшна и велика Срџба судбе нада мном је! С њом никаквог добра нема; Који чин је овом узрок 7 Не сећам се, да сам коме И зло мало учинила Делом, мишљу ил' беседом; Који чин је овом узрок 2 Грех велики у пвеђашњем Жеићу учиних доиста, Зато ова несрећа ме Допала је неизмерна : Губитак мужа, краљевства И растанак од родбине И од мужа одвојење И од деце разлучење, Безаштитност и боравак У планини пуној змија," А сјутрадан они, који У животу остадоше, Одонуда изиђоше Због истраге јаучући, Жалећ браћу, оце, сине, Пријатеље, господару ! Видарпкиња јаукаше : „Какав грех сам учинила 2 У планини безљудној се На море људи намерих,/ Поби их стадо слонова, То несрећом зби се мојом, Јамачно ме сада чека Врло дуга беда каква.
„„Пре рока се не умире,““ —
Ту беседу чух од старих, Зато мене жалосницу Не смрви стадо слонова.
120
Ем о Сл
140
145