Pesma o kralju Nalu : ulomak iz staroindiskoga "Mahabharata"

Т. МАРЕТИЋ

Млада је, јадна, невољна, А људи јој досађују; Видим, таква да лепота Кућу моју обасјава, Права Срија окатица,

И ако је баш милена Одевена ко махвита“. Одгнав чељад и позвавши Дамајанту на врх лонџе Дивећ се пита је, краљу: „Невоља те обузела,

Ал прекрасна ти си тела, Сјаш к'о муња из облака;

Каж' ми, тко си, чија ли си;

И ако си без накита Обличје ти није људско. Тако саму није л страх те Људи, сјајна ко богиња #" Кћи Бхимова кад ту чује Беседу, она прозбори: „Ја сам жена, то да знадеш, Верна мужу, — добра рода, Собарица и слободна Слушкиња сам, инокосна, Храним се воћем, корењем, Тде омркнем, ту станујем, Небројених врлина је Муж мој, вазда мени одан; Ја јунаку томе верна Као сенка њега пратих. Судба даде, те му игра Мила беше преко мере, И надигран пошто беше Сам отиде он у шуму Једном хаљом одет беше, Као махнит и сав сметен; Ја јуначког тешећ мужа Такођер пођох у шуму. Јунак гладан и очајан Из узрока особитог

|

205

220

230

235