Pesma o kralju Nalu : ulomak iz staroindiskoga "Mahabharata"

Т. МАРЕТИЋ

Њега, мудрог Пунјаслока,

Она је жена милена,

Он од брата бив надигран,

Бив краљевства лишен владар

С Дамајантом у свет оде,

До сад за њ се ништа не знг.

Ми по земљи путујемо

Поради Дамајантије,

И ја нађох ту младицу

У дворима сина свога.

„На свеу се не налази

Жена лика таковога.

„Међ веђама црнки мадеж

Леп, природан и локвању

Сличан беше, ишчезо је,

Али ја га ипак видех;

Гнус се над њим надвукао“

Као облак над месецом.

Створитељ је начинио“

Знак тај њојзи рад“ дивоте,

Ал' не сја ко ни месечев

чСрпак на дан по млађаку.

И ако је тело њено

Прљаво, лик јој не гине;

Премда није накићено,

Ипак блиста као злато.

(С таковим телом младицу,

С таковим знаком — мадежом

Краљица ми би очита

'К'о жерава под пепелом.“ Кад Сунанда ту реч чује,

О народни тосподару,

ЧСудевову, онда опра

Гнус, што беше над мадежом.

А пошто се гнус уклони,

Онда онај Дамајантин

Мадеж засја као месец,

Кад на ведром небу сине.

Угледав мадеж Сунанда

М мати краља, Бхараше,