Pesme Branka Radičevića sa pismima njegovim i jednim spisom u prozi

(У) познијЈИ живот – СУП

тивно очекивањима свих словенских народа, цар публикује један октроисан устав о једној недељивој аустриској монархији, и 5 72 тога устава брише сва обећања дата народу српском, и оставља Војводини празно име. Залуду патријарх саставља сабор у Темишвару 28 фебруара и узима од народног одбора сву ствар у своје руке, ствар. је српска пропала једном за свагда, и то његовом кривицом поглавито, „Патријарх је највећма осећао на својој савести тешку одговорност због потпуног фијгска лојалне политике за коју се он био заложио“, каже Драгољуб Павловић, Зато Бранко и напада патријарха у Безименој песми, врло жучно, не казујући му имена у осталом („жена није, браду има; човек није, итд.) „Наше ствари су свакојаке — резимује Бранко целу ситуацију у писму од 8 априла — само не како треба: зло 7/8, добро 1/8,“ | Као последица свих тих недаћа, а заједно с њетовим личним бедним стањем, код Бранка је наступила тад нека клонулост, Изгубио је вољу на све, С почетка, у првим земунским данима, још је и писао, али сад ништа, „Два месеца како ништа не радим : лежим, седим, пушим, чамим“, пише он Даничићу 8 априла. После се ваљда мало, откравио. Априла 18 руски је двор објавио бечком своју одлуку о војној интервенцији, то је био сигуран знак да се Буна приближава своме крају, Уз то, Бранко је налазио разонођења и међу својим друговима. Славко Златојевић је био у Земуну, сав срећан што се избавио Ужица и Забучја где је био учитељ, и што се овде скрасио при редакцији Напрешка.. Априла 22 дошао је и Јован Ђорђевић, и Бранку је његово друштво било мило, Мало доцније, био је — под претпоставком да се још налазио у Земуну — пријатно изненађен доласком Вука у Земун (почетком маја) а после и Даничића (средином маја). Обојица су била на путу за Србију; Бранко је сигурно и сам желео поћи с њима, али наравно њему то није више било допуштено, Е ми“