Pesme Branka Radičevića sa pismima njegovim i jednim spisom u prozi

(060 познији живот __ 6Х

ван Србије, није било, међутим; мислим, боље службе. Остаје, дакле, једино да понова продужи школовање, ли с чиме; На очеву помоћ не може рачунати, никако. Највише што је од њега могао тражити, то је да му овај плати ситне „горуће“ дугове, и то је _отац и учинио. У писму од 11 октобра 1849 Бранко пише из емишвара Даничићу; „ево ти двадесет фо= рината сребра за Макса“ —- то је онај дуг који он још у почетку 1848 помиње, а Бог зна од када је —, и ту је суму сигурно од оца изузео, Не само ту него и друге, „Није шала, мој брате — наставља он у истом писму — три стотине форината сребра отац је већ за мене дуга платио од своје сиротиње, па још има сто да плати; откуд 2' Даље школовање, — то је јасно — није било могућно, исто као ни служба у Србији. „Од Беча нема ништа“, завршава ранко то писмо, зловољно и очајно, Тако је Бранко чамао у Темишвару дуго, можда годину дана, од августа 1849 до ваљда јула 1850, «

25

И 2 5

а / : Е Ипак, ствар се одједном крену на боље, У

једном писму Даничићу, новембра 1849, Бранко пише;

„ако Бог да нешто, па опет нешто, па још једно

нешто, видећемо се на пролеће у Бечу“ Смело је

тумачити шта би значило то тројно тајанствено

нешто, али ако се тумачење допусти, значење би било ово, ;

_ У Бечу је у то доба живео кнез Михаило, Овај је био велики пријатељ Вуков, Уз то је волео и ценио књижевност и просвету у опште, Био је врло млад кад је оставио престо и отишао из Србије (25 августа 1849); имао је тек деветнаест година у то доба, Али је разумео да му сад самом треба накнадити у знању све оно што је дотле пропустио био научити, Прогонство из Србије дало му је срећну прилику да се образује, „Било би одиста лепо кад би кнез Ми-. хаило своју несрећу претворио у велику срећу да дође до правог образовања, и нека би Бог то дао!" / - каже врло паметно Копитар, скоро пред смрт Рој

(

За