Pesme Branka Radičevića sa pismima njegovim i jednim spisom u prozi

ко се: | ЕЦ ма

.

45

у

(5 ПЕСНИКОВ ПОРТРЕ __ АШ "

народни језик, све што је народно, Заволео је овде има и Његошева удела — и Црну Гору и зажелео да је види; тако ће зажелети доцније да види и Србију, и друге српске земље. Кад се решио да пише еп, њему је требало да те земље позна; то је | У он сматрао као сотшћо те диа поп, „Да сам био

у Србији и у Црној Гори, знао бих шта бих певао,.

но сад морам из главе,“ говори он кад први путпо-_ мишља на еп, „Ја желим епос писати али пре нећу

ни словца написати докле Косово не видим,“ говори

он доцније, пред крај живота можда, Колико је осе-

Бао патриотски, види се по оном пламеном одушев-

љењу за време Буне четрдесет осме које је пока- у зао у Безименој п другим песмама. Он је и претеривао 5 ту, У Пушу он жали што се по. Београду више не) __ носи народно одело. Он се сам тако носио колико

је могао, У Земуну 1849 он носи фес и пуши на кратак чибук, описује Јован Борђевић, У Вуковару

исте године.има такође фес и чибук; има дубоко изрезан прслук, не носи кравату а на ногама има опанке, описује Риста Михаиловић, „Код куће, Бранко 55 је увек био под фесом, са турским чибуком од по метра у руци, и тада бих га звао Безгзааде", прича Јован Илић, И мени су стари Вуковарци причали

да је носио опанке, „шиљкаче опанке“, кажу, и душанку, Какав ли је, Боже, изгледао у том костиму,

с дугом косом! Из ових обзира и име је променио.

У свима писмима оцу он се потписује „Алекса“ или „Аца“; на корицама Песама је „Бранко.“ И на оца

је утицао у овом. Стари Радичевић који у списко:

вима претплатника увек фигурише с именом Тодор,

на преводу Виљема Тела (1847) постаје одједанпут Божидар, =

Песнички, Бранков развој мислим да је био овакав. Бранко је још као дете морао бити „песнички настројен", имао је живу машту, волео стара причања и бајке, слушао их од матере може бити, забављао се да их сам даље испреда, Те је наклоности показивао врло рано, у друштву са својим