Pesme Branka Radičevića sa pismima njegovim i jednim spisom u prozi

382

БРАНКО РАДИЧЕВИЋ _

Осети се јединога,

У туђину ког отпрати,

Па јој нема да се врати. 600 Може бити... Ма страшило

Оно грдно и немило,

Што толике удри јаде,

За час тињи куд нестаде 2

Од злосретног оног часа 605 Нигде трага нити гласа,

У потеру за њом поше,

Ма бијаху среће лоше.

Преметнуше долу, гору,

И сиђоше доле к мору, 610 Ма с' од брега ту никака

Не отиште лађа лака.

Свак би радо казат хтео

Ма нико је ни назрео.

И нојца се већ примаче, 615 И свак' у дом свој замаче,

А сутрадан нигде ништа,

Трећи — срце им се стишта,

Скупише се веће збори,

И реч мучна зажубори: ' 620

_ Она змија — помоз Боже !

Ко противо тебе може ! Свак удара крста на се,

Да их Вишњи од зла спасе,

Она змија, но ма како, 625

Ње већ нигде и никако;

Она грдне, грдне јаде На срдашцу свом имаде.