Pesme Branka Radičevića sa pismima njegovim i jednim spisom u prozi
402
БРАНКОРАДИЧЕВИЋ
_ Онда још га и не било —
Ма што ради њено мило 2
Бој се бије,
Крв се лије,
Јест њих само шака худа, Али чине дивна чуда.
Е свак срцу одолео,“
Бели данак прегорео,
Мисли само на замену,
Па се вије по камену,“ Вије, вије, пушком бије.
ЕЈ, злотворе, како ти је: Јала, брате, удри, туци! _ Познају се горски вуци, Урош гађа, пуни, пуца, Ал му празно срце куца. Куд погледа, онде пада; (Ох, да убит мож и јада, Што га мучи, што га мори, Што му живо срце пори! (Обазре се да је глену,
Ма се одмах назад крену: — „Ао, срећо, и та сада, Да са мене, мене страда... Амо, мачу, брате клети ! Ја је не ћу преживети. Јуриш, јуриш!“ — Веће скочи, Већ унапред силан крочи; Но шта му је, зашто стаде 7 Ето с' љуља, ето паде, Пушка њега погодила. Прискочи му јадна мила, —
570
575
580
585
590
595