Pesme Branka Radičevića sa pismima njegovim i jednim spisom u prozi
УН ЛАО О РМ
401
Једно зрно оштети је,
У срце јој то не тиче,
Она стоји, ни се миче. Њено око, као стакло,
С драгога се не помакло, Ох, све јој је, све је тамо, Па још можда часак само Њега гледа, само њега.
У око јој вас плам лега', Ма унутри већ догоре. Душа њена бурно море,
К небу вали ком с' попели, Па се тако и следили, Кано мајка стоји бедна Коју носи санта једна, Друга носи чедо мило,Што под срцем њојзи било. Сва у заман помагања, Заман муке и кукања,
Оде, оде, јоште мало |
Па га навек њој нестало ; · Пуца санта под ногама,“ Већ се под њом већ пролама, Ништа она не осећа.
(Ох, тамо је њена срећа, Њена радост, њен дан бели, Тамо њезин живот цели, (А најлепша успомена
Из најлепших ње времена), Тамо она гледа само
Тако и то чедо амо
„ „.. . Ох, глени је!
Па ако ти то јад није,
26
535
540
545
550
555
560
565