Pesme Branka Radičevića sa pismima njegovim i jednim spisom u prozi

_накарада“, речи су које „прелазе рампу“, и имају

(00) 784 ПРВА КЊИГА ПЕСАМА ХХ

поносне „зидине“ — врло је лепо као фигура, Оно даље: „слуга богме али туђих јада, туђих јада, туђих

одјека у публици, Снага је и оно: „неће бити соколова ока, нити плећа ко стена широка, нити груди као сињи камен, кад удариш да истераш пламен“, И цело је место пуно јачине и полета, Све иде све јаче и јаче док се не заврши позивом једног „већег“ песника („Ао Чубро,.“) да пусти своје „громове“, да он доврши напад који је овде, тобож невешто, почет; сатира се тим само појачава, Сима Милутиновић, међутим, — додајмо узгред — лежао је у томе тренутку на самртничкој постељи, Према инвективи, која је напад, долази као контраст похвала, химна, детирамб; прва је за непријатеља, ово за пријатеља, Место о Вуку пуно је лепог ентузиазма; „куд по-

гледа, у шта силан крну, све се сруши о земљицу

црну ; са више дивљења ие може се изразити Вуково обарање противника. Завршетак је нарочито леп, „Пут раскрчен, горе њиме хајте »„ — нежан је колико пун поштовања, и нежност нарочито лепо пада после оне оштрине у сатири, Место о Црној Гори такође има момената химне, „Црна Горо, поносито

стење, српске круне ти драго камење" врло је леп

дистих, Иза њега је она компарација о косовском орлу коју смо раније видели, Даљи стихови, и ако сликају Црну Гору без много оригиналности, изненађују концизношћу дикције и обиљем слика,)

Приповетка у Пушу — алегорична припо“.

'ветка') — добро је вођена, Додуше, ова не пред“

/

ставља целину ), него низ слика: — противници, Зук, сцене у манастиру, итд, — али најпре, прича као целина није ни потребна, а друго то је пут,

~ ве 7 ТЕ = #) Ово место о Црној Гори постало је не толико поводом похвала које су о овој земљи ширили Мушицки и Милу-

тиновић, колико као трибут Његошу лично, јер је: Бранко ·

баш у то доба писао Луг кад је био сав-под утиском владике црногорског који се дотле бавио у Бечу (крај 1846 — по четак 1847). ан Ку