Pesme Branka Radičevića sa pismima njegovim i jednim spisom u prozi

Клш ____ „ал | _____)

једној песми хоће да „окачи мало лањске немире у Србији“, тј. промену династије и догађаје с тиму "вези. А за тај нов род — „сатиру , како он сам "најпре зове свој ПЏуш — траже се не највише пес-

а || Гничке али тек нарочите способности. Јер Пуш је у

Ј КЕ] |

ства рична_сатира, По роду дакле, он је исто

- ( лито и Домановића Сшрадија; по предмету такође,

пошто се и једно и друго дело односе на Србију и српско друштво, Бранко је у ствари претходник овом чувеном политичком сатиричару наших дане, он је и творац овога рода, Можемо одмах рећи: Бранко је и добар претходник Домановићев, и одиста творац алегоричне сатире наше, У свом лепом и разноврсном таленту, он је нашао способности и за овај род као и раније за друге, Наравно Пуш је поезија "а Сшрадија је проза, ни прилике које су изазвале прво дело и дело друго нису исте, и даља паралела Бранка и Домановића није могућна, Али је Бранко у Пушу показао све "особине које су потребне за једну песничку алегоричну сатиру, и све у добром степену, - :

| 1) Сатира Љуша труба је на неким 1ем

| као и она у Нашписима (в, нарочито "натпис Јо 1),

(Оно што песник говори Тодору Павловићу („Ој соколе над свим соколовим“.,.) како га треба „осамарити“ и како је за такво „кљусе“ само „дрвеница“, — у ствари је псовка, не књижевност, Сатира претерује и иначе и скреће у неелеганцију. „Бре Аполо, толаћу убави“ одиста није елегантно, тако ни „Пега“ место „Пегаз“, ни „Моја“ место „Мојсије“, и далеко од тога, Али ових ствари нема много, Чешће су

снажне компарације: — „све трутови да Бог благослови“, за Матичаре; — „а парица свију кукавица“, за Хаџића (Светића); — итд. Још је чешћа и лепша

инвектива. Оно место о Београду („Београде мој бели лабуде“) врло је јако као инвектива; оно показује снагу; мислим на цело место. Први стихови

~ његови —- оно како две реке протичу поред Бео-

града и „плачу“ што је он „јадан“, и беже од њега а не заустављају се да му весело „прскају“ некада