Pesme Branka Radičevića sa pismima njegovim i jednim spisom u prozi

ПУКИ Бод Пт

ске народне новине које је Павловић уређивао, Пос

л> _ долази цвеће и лишће; — цвет „драгољуб“ а то је његов забавник Драољуб; — „(народни) листови“,

а то је Српски народни лисш његов; — „селен“ је вероватно слична алузија, али ја не знам за публикацију Павловићеву тога имена, У

Можда је најбоља алегорија о Ј. Хаџићу (Светићу), У приказу о Вуку Хаџић је представљен као противник овога; у засебној алегорији о Хаџићу он је представљен уопште, цео. То зато што је и Бранку

"лично Хаџић био премац, као највећи представник

групе, Бранко је ту представио целу фигуру Хаџићеву. Дао је најпре његов физички опис, Описао је, затим, целу поетску кариеру његову од почетка до краја (тј. до 1847), и то редом, моменат по моменат,

не насумце и испретурано. Главније песме његове

—- или бар оне које су нарочито Бранку падале у очи — пародирао је. Показао је и место које Хаџић има у српској поезији, Осврнуо се најзад и на други

__ његов рад. (Све наравно у алегорији и карикатури,

Гоњен од „чељади“ и калуђера с „јегожетом“ —- сцена коју смо описали, — наш путник, пре но што ће се спасти од њих скочивши у јаму, очајно викне: „ао, музе, помоз те јаднику“, и у том истом тренутку чује чудан одговор из јаме: „амо брате, помози ши нама", и-то „помози ти нама“ вичу оне тако исто очајне музе којима прети опасност од Хаџића; приметити да је Хаџић још у својој првој песми — Одзив на злас харфе шишашовачке певао о музама, „Пусти детић јогунасте ћуди“ == Хаџић — спушта се у јаму — јама је мрак, символ глупости и незнања, у којој се Хаџић осећа као у

"свом елементу („тмине, брате, своје царевине“) —,;

„детић" носи „две три музе“ у наручју — јасна алузија на Хаџићев класични манир уопште —, али оне га неће и отимају се од њега — није прави песник —- и зато позивају путника у помоћ, То је

и алузија на књижевну улогу Бранкову и Хаџићеву: Бранко треба да ослободи српске музе од Хаџићеве тираније, Тај „детић“ је „створење бућоглаво“ (глава