Pesme Branka Radičevića sa pismima njegovim i jednim spisom u prozi

(0) __ ПРВА КЊИГА ПЕСАМА ЕХХХШ од сове); доцније ће се такође описивати као „сова“

и то са „грдном главетином“ („та док би је бумбар облетио, би се богме доста промучио"). По двема

сликама које сам видео, Хаџић одиста изгледа нешто

веће главе и крупнијих очију, и Бранко, који га је

сигурно виђао у животу, вероватно је овде правио

карикатуру његове спољашњости, — Раздраган што

је уловио музг, овај детић скаче и игра у јами, али

у скакању „преко јера некаквог посрну“ и паде;

то је, мислим, алузија на враћање његово ка старом

правопису, У почетку (1821—1825), Хаџић је добро

стојао с Вуком, пристајао уз његову реформу, писао

често његовим правописом, још чешће изостављао

„јерове“. Али око 1825 измени и односе с Вуком,

и начин писања, Те године он напише једну песму, Палинодију јерових вралова — „палинодија и значи

узимање другог тона, одрицање ранијих теорија ; овде то одрицање чине они који су досад били неприја-

тељи дебелога јера; — и у њој се свечано изјасни

· за то старинско слово, при којем после остаде целог

века, То је управо химна овом слову:

„Падају царства пресилна, и престоли горди се руше; | · „Слава им пада и чест; постају пара и дим...

„Ти си пак вечно ти. Пространо царство је твоје:

„Камчатке ледени брег, Дунав је владе ти крај“... —

„Милости крило и власти, 0. велики дебели јеру,

„И на нас простри, нас греј; прими, о прими нас!“

Данас нам ови стихови изгледају тако чудни да бисмо скоро помислили да је ово иронично казано,, али у она луда времена то се говорило. озбиљно, _ (Са том песмом, дакле, Хаџић се одвојио од Вукове науке, и отишао у страну; шу је он дакле погрешио, посрнуо: шо мислим да значи оно Бранково; „преко | јера некаквог посрну“, — (Сад, алегорија наставља даљу песничку кариеру Хаџићеву. Како је при том посртању детић с музама пао „о земљицу црн“, тако је и упустио музе, и оне одмах утеку („а ове ти одмах шумагеле“). Доиста, после 1825, Хаџић дуго није писао песме, или их је врло мало објављивао,