Pesme Branka Radičevića sa pismima njegovim i jednim spisom u prozi

(У). --__ познији живот

_ хе

тој критици. Како је о својим песмама мислио, ми једва назиремо из два писма у стиху која је послао. Његошу и другу Вујићу шаљући им књигу. „Боље чело и пређаволасто нег богаљче и слепо и кљасто“, ПМ — то је прва критика коју он даје о својим песмама; | 40] чудне књиге..., чудна стада... сада блеји сада“ опет лаје“ — то је друга критика; и то зито блеји треба да су ваљда његове песме с описима природе, а оно што лаје то је ПЏуш. Обе су критике казане | у шали и фамилиарно, Ако не казују пуно мишљење његово, оне довољно јасно одају ведро расположење у којем је био тада. _

Наш се песник одиста морао врло лепо осећати“ после изласка књиге а у пркос критикама, Седећи сам у своме ђачком стану — Гапазиаззе, Отракеваззе, 442 —, он се мора бити на све то само смешкао својим лепим, „анђеоским“ осмејком. Несумњиво њему је срећа пошла у напредак, и он је то видео.

8 Џ

4

М, — ПОЗНИЈИ ЖИВОТ.

„На зиму ћу, ако Бог да, епос издати, на пролеће опет књигу песама, од којих су неке већ-готове“, Тако пише Бранко свом оцу 27 јуна 1847, кад је прва књига песама улазила у штампу,

· Одиста, Бранко је те зиме прегао да пише једну овећу епску песму, чим је добио за то времена. Песме своје издао је крајем новембра или почетком децембра 1847, Месец два доцније био је ваљда заузет растурањем књиге, осећао се у разумљивој нервози“ штампања прве књиге и стицања славе, и тада вероватно није ништа писао, Али је одмах затим сео да пише Гојка; на рукопису прве прераде овог спева стоји датум ,1848 у пролеће“. Он је, дакле, био сав на свом песничком послу, ношен оном страшћу стварања и писања за коју смо рекли да га је била захватила поодавна, Да ли је при томе и на своја права мислио, не знамо позитивно, По писму Јустина Михаиловића Вуку од !1 септембра 1847 видимо да. Бранков ујак Коста Михаиловић распитује „како се