Pesme i drame / Milutin Bojić

ПЕСМЕ 85

Нигде звука, нигде једног крета, Смрзла суза низ образ не тече; Ни уздаха, да знак Живог рече: То се грле два замрла света.

Само ветри једноставно цвиле Тугу, што је срце жена скрива. А планина планину дозива:

— Велике су као што су биле! 1916.

НЕРЕЧЕНЕ МИСЛИ

Боже отаца наших, Господе деце моје, Што си ме оставио и у прах све ми сруши» Звоници моји мртве место часова броје,

И пред олтаром твојим моја се јетра пуши.

Градови моји леже к'о развалине старе, Житнице моје пустош, а дворце сумор краси, Џелати друмом блатним спаљују и крстаре, У затрвеном куту свети се пламен гаси.

Боже отаца наших, видиш ли моје кћери» Најслађе то је воће и цвет за гозбе гнусне. Ако сам грешан, њином чедношћу грех не пери; Већ окужи им недра, већ разгубај им усне,

Унакази их, Творче, да њина тела млечна

За вино мог крвника не буду бистра купа. Авети нека буду и чудовишта речна,

На један кикот њихов, да враг мој косе чупа..

Невиној деци не дај, да очај крв им мори, Утробу мајке своје и дан свој да прокуну. Милошћу снова ноћних тешки им дан одмори. Не дај, да на крв оца, на кости браће, пљуну..

Не дај, да остарина сина се свог одриче, Веру у пород згази, уздање да погребе! Човек је за ме мртав, демон ме к себи виче; Дај ми, сред бола мога, да верујем у Тебе! 1916.