Pesme i drame / Milutin Bojić

86

МОЕЂИОЛЈИНИ

КРОЗ ПУСТИЊУ

Лутасмо пустињом одмереним ходом Без огњишта свога, огољена раја, Али сумња нашим не застр се сводом. Не тражисмо, Бог да сиђе са Синаја.

Не тражисмо да нам пошље заповести, Ни да Мојсеј плоче ломи разочаран, Нити у сутону утрнуле свести

У стени је извор поуздања стваран.

Пустиња је наша страшнија од оне Којом ишао је народ изабрани. Појени смо крвљу вриштеће Горгоне, Но сумњом нам нису затровани дани.

И рекнеш ли ипак, да се мора стати, Учињено биће, јер судија ти си;

Последњу кап крви бесно ћемо дати, Да се њом испишу грозни летописи.

Но тада и твоје погрепшће се име; И тад залуд плоче слаћеш са Синаја. Чиме славу твоју доказаћеш, чиме, Оном коме смрт је игра сред сарајаг

Тада залуд плоче слаћеш са Синаја!

1915.

СЕЈАЧИ

К'о луталице које клетве прате, С далеког југа, са судбином Јова, Ево ево нас к теби, наш ледени брате! Охоли, мада без рода и крова, Чекамо смели своја гробља нова.