Pesme i drame / Milutin Bojić
94
М. БОЈИЋ
И невеста наша, Слава Победника,
Са венцима рајским свежим и опојним Чека драгог свога крвавога лика, Чека га са стегом и трубама бојним.
О, неранџин цвете, случајем не зови
То знамење видно. (0, заспи нас, заспи! Море, хучном риком брак тај благослови! Сунце, наше сунце, пухор златни распи! 1917.
БЕЛО УСИЈАЊЕ.
Попали и сруши, разби и разори, Полупај и скрши, роби и однеси И испричај сунцу о оном што јеси, Да о томе делу звезда звезди збори,
Ја плакати нећу над кулама палим, Ни у пустом дому тугованке плести, Јер не можеш собом небо ми одвести, А ја знам на песку дићи Јерусалим!
Јер ветар слободе мој сан је и срећа, Њим ћу да се храним, њега ћу да пијем. А он тамо струји, где ја стег свој вијем И расте из моје мишице и плећа.
Муке нису муке, туга туга није
Данас, кад се дани ожиљцима броје, Јер дворови данас на плећима стоје, А слађе но нектар модар јед се пије.
Данас шеве наше крвави су врани,
Јер небеса шаљу страхоте пожара,
Да нараштај нови псалме од њих ствара: Да нам оду спева, Бог нас патњом храни. 1917. ђ
=