Pesme i drame / Milutin Bojić

М. БОЈИЋ

БЕЗ УЗВИКА

Ни чудног ни новог за нас нема више, Све су земље нама и драге и сродне: Сред сјаја, и врх нас кад се буре свише, Бесмо мирни, као усред земље родне.

Отаџбина наша са патње је знана, Лутајући ми је носимо у себи;

Она је у крви наших вечних рана,

И, кушам те, судбо, такву је погреби!

Зато нама нису океани страни,

Ни гробови старих умрлих столећа; Мирни смо на гозби у светској дворани И кад небрат пије мирис нашег цвећа.

Ми, као литија, лутамо с трубама

Од кута до кута, од града до града, Час сами, час с децом, стадом и љубама, Носећи стегове и власти и пада.

Понављамо скалу што познасмо рано, Скалом судбе, којом други једва мили; Зато нама данас ништа није страно, Чини нам се, свуда већ смо једном били.

И кад разгрнемо пепелишта снова,

Стари ће се дани уз реч да помену: Слушаћемо ватру и веселост њену,

К'о домаћин што се вратио из лова

С песмом, с којом јутрос у планину крену. 1917. -

САМОСВЕСТ

Буди горд на време повесничког суда, Кад сотона сиђе, да крв одабира,

Кроз лубање празне ликовања свира

И згариштем створи врт вековног труда.