Pesme i drame / Milutin Bojić

КРАЉЕВА ЈЕСЕН 115

Дијак Јабука се гађа са коња у лету.

1 Францишканац

Ја ћу мандолином гађати у мету.

"Сви одлазе журно, саплићући се. Констанца и Димитрије остају тоследњи и не виде да је Данило ту, почињу сасвим гласан разговор.

Димштрије подругљиво

„Дворац моје сестре! · Констанца Морозини Спрам бизантског блеска.

Димитрије

Где зелени мрамор и ахат и опал Блистају и гори сва у злату фреска И струји дах мора мирисав и топал.

(Као да сања, сећа се Византа.) Свечаности дворске!... Горди палатини (С капама од сребра крај џиновских врата, Гарда с туникама где дршћу рубини, А сав двор у велу модрога броката. По поду ћилими од персиског платна И просуте руже и цвеће од нара. Престо сав у сунцу, а два лава златна Спавају крај ногу првог светског цара. За престолом крст од злата и корала И платан пун златних тица...

Констанца занета А!... Димшарије занесен Цар седа! К'о светац под круном, што му чело збрала Једва диже очи и уморно гледа... А варвар посланик из Рима, Рагузе, Млетака, Париза... да из свег тог блата Гуштера, што глупо испред Папе пузе, Осећа пред сјајем да га несвест хвата...

Констанца је толико занесена причом, да ничим не показује љутњу што се напада њен Рим.