Pesme i drame / Milutin Bojić

116 М БОЈИЋ

Димштрије Миг један... Креће се низ точкова, справа И меденим гласом почну химну тице, Уз фанфара јеку груне лавеж лава. А заслепљен варвар у прах пада нице... (Опис ове свечане аудијенције, која је тада била највећи светски догађај и која је вековима у Византу трајала, толико осваја Димитрија, да он игра, глуми, сваки покрет изводи.) Тишина одједном. Варвар диже зене. Све ишчезло. Празно. Он дршће к'о трска. Сам у празној соби окреће се, блене... Тек шедрван чује што у врту прска, ИМ, глупак, он мисли да сан је то био. Те справе, та чуда, то се живот зове, А не ова руља. Данило који је пажљиво слушао Ипак ти би био Радо самодржац моћне руље ове.

Лилмпшарије

сад га тек спази и насмеје се.

Констанца постиђена Пожуримо, кнеже. Сиђу обоје низ степенице у двориште.

(С десна, из својих одаја наилази краљ Урош Ц, Милутин. Ов има шездесет година. Крупан, висок, још очуван, мада му се на лицу види буран живот пун уживања и ратова. Његове очи мутне, а још вреле, говоре о вечној ватри, која је увек горила у њима. Јак облак клонулости кадикад се навуче преко овог лица, чију свежину одржавају сви тада познати мириси и уља. Краљ, да би се допао, не зазире да своју већ проседу браду улепшава и своју велику, разређену косу, пуну иња, украшава накитом. Цело његово одело трепти, а његов мало оронуо глас даје тајанствену поезију овој персонификацији таштине, лепоте: и страсти, кроз чији пепео пробија још само пламен љубоморе.

Краљ који је пошао у краљичине одаје. Тир - Данило · Чекам те.