Pesme i drame / Milutin Bojić

КРАЉЕВА ЈЕСЕН 12 Е

1 Данило Млади су. Краљ

Често у тишини Она плаче.

Данило Ето! Младеж — врашка чеда.

Краљ Од онога дана када гласе доби...

Данило Да твој Стефан чами.

Краљ

Јест, да. Стефан чами-

(Стане, мисли, дуго, много, онда одједном нагло) Ослепи га! Он зар да ми срећу здроби» Онда нек је гледа, кад у вечној тами Буде сам лутао по рођеној соби, Јаучући гласом од бола већ свислим...

Данило пошто је Краљ дао пристанак, мирно

Сад иди краљици.

Краљ

ипак се предомишља Не! Чекај да смислим.

Место да оде краљици, он се истим путем којим је и дошас» враћа у своје одаје.

На позорницу долази Теодора Смиљац, жена Стефана, краљева

сина. То је чедна жена од двадесет и четири године, којој њена

татарска крв као да није дала нимало страсти. Она долази с двоје деце. Сва уплакана.

Теодора У тамницу бачен... Чух ужасне речи:

(Оче, шта да чиним> Спасавај што брже.

Данило Шта могу»