Pesme i drame / Milutin Bojić

КРАЉЕВА ЈЕСЕН 129

Данило као стена

Не.

Симонида

Ноћас, док краљ ми у власима лежи, Измолићу реч да епископат да ти.

Данило

Симонида Мајком Ирином заклињем се сада Архиепископ ћеш бити. „Данило готово увређен Не. Ни тада. Зар пољупци женски да ми славу стичу

Спмонида. бесна Чуј, заклињем ти се: сам је нећеш стећи. Брзо гину травке које саме ничу.

(Њене очи су црвене, недра се надимљу, усне играју, а сви удови дршћу.)

На списима твојим жива ћу те жећи. Потроваћу чаше твоје и путире.

Данило мирно Све што можеш, чини.

Спимонида Мене ловор чека. Затрћу ти име к'о лажне кумире.

Данило Ни моја мишица, госпо, није мека.

Спмонида. као змија Блудниче, у храму, крај најгорих жена, Хулиш пијан Бога сред побожне таме. Засут бићеш кишом камења и стена.

Краљева Јесен 9