Pesme i drame / Milutin Bojić

КРАЉЕВА ЈЕСЕН

131

гледа

И твој горди Визант испред њега дршће.

(Као да сања.) Да, једна је вера, Моћ је њојзи име, Један Бог је само, Држава се зове.

Симонида. Доведи Стефана. Чим да платим> Чимег (Нагло) Да ли желиш круну краљевине овег

Данило охоло Не. Краљ има круну, а ја моћ те круне.

Симонида

га тужно. Гнев је са њеног лица ишчезао. Она је сад

опет јадно, немоћно дете. Ја сам жељна само једног срећног дана. О рад чијег греха мене судба кунег Смилуј се на сузе, доведи Стефана!

Данило

оком. које продире до у срж гледа је. Тишина стравична и пуна предосећаја. У Данилу се јавља човек, мужјак, но он као да

Њено зелено велико око запазило је то.

се брани.

Спмонпда

Луда, дрска мисао сене

јој кроз главу и у очима, још пуним суза, блесне нешто ново,

светло, моћно и смело: Жена.

Па хоћеш ли менер (Он се не миче, она му прилази.) Па љуби и сиши! Векови пут моју стварали су, ткали, Византиско сунце са мог ока збриши. Пиј недра где зраци сунца нису пали. С којих нико није завесу смакао.

Приближи му се, и дрско.

Дршћу к'о блед љиљан у сред ноћи плаве

Ни презрели краљ их још није такао. Из њих бије мирис мирте и агаве.

ој