Pesme i drame / Milutin Bojić

132 М. БОЈИЋ

Сва му је пришла, а њена мала нога цела се види. Пружила ка

њему своје блештеће руке од мрамора, а по њима игра румена

светлост сунца које залази. У пожару њене црвене косе блеште дијаманти. Она наставља »

Хоћеш моје усне к'о јагоде тирске, Сањиве, дрхтаве, пуне сна и росе, Хоћеш власи, топле к'о ноћи мисирскег Дај да те обмотам жаром своје косе.

Данил осећа мирис њене косе Као грех су вруће, к'о вера црвене.

Симонида

У ложници мојој грех бије у струне И! смеје се жуд кроз прозоре шарене. По поду ћилими од персиске вуне, По зиду низ чудних арабиских шара, (С таваница капље сок мирисних трава (С расточеном смолом бистрог ћилибара. А пуна је тица таваница плава. Постеља- од бронзе мирише и чека. Из млетачких чаша од мрка рубина Пада тиха светлост црвена и мека, И нија се топаз с модрог балдахина.

(Сва занета, пришла му је ближе.) Почупај с хаљине моје тичје перје, Скини с руку мојих два ахатна низа, Нек се проспу руже и ситно бисерје, На грудима блесну два мрка тиркиза.

Ланило мрким гласом, који је већ усталасала страст Раскошна си.

Симонида Копче поломи од злата. На ногама мојим блистају сафири На мишици танке змије од ахата.

Данило Гориш.