Pesme i drame / Milutin Bojić

КРАЉЕВА ЈЕСЕН 195

Симонида

тустукла и без једне речи слуша га. Овај човек који је одбио

чак њу, а који је, досада хладан као мрамор, сада одједном

отворио срце, чини јој се као апостол. Из њега говори трагедија Закона и Бол, зато она гута сваку реч.

Данило истим мирним гласом човека, који зна да је у праву Ми смо као сунца што просипљу зраке, Једнолика, пуста — горе сама собом. Ми крећемо живот, реч, панцире лаке И ми, извор моћи, постајемо робом. И с трновим венцем смрт кад нас погребе И прах заборава наша дела заспе, Кајемо се, што смо отисли од себе Чашу среће, коју само једном наспе Господ свежим вином.

Симонида Сад се чаша пени. (Нагло) Чека те, испиј је... |

Данило одмерено Ми пити не смемо. За нас нису дани чежњиви и снени. Рођени да зарад других сагоремо, Ми, деца таштине, гладни среће, мремо.

Спмонида ФОна је слушала ове речи сурове логике, но млада крв букне у моћном и громком протесту. Ја живота тражим; дајте ми да живим! За леш прикована, док ми недра пупе Зар да тражим искру под пепелом сивим Краљевих очеју што тамне и тупег (Снажно, као бедна жртва која се отима од замке) Ја нећу к'о бедни просјак да се грејем. На последњој искри зубље што се гаси. Хоћу нове зубље да свуд пожар в»јем МА легион звезда да ми љубав краси. (Презриво)