Pesme i drame / Milutin Bojić

134 М. БОЈИЋ

И, кад измрвимо бисер и сафире Испићемо очи безданих дубина...

Данило

тргне се нагло, дигне очи; из својих руку пусти њене прсте. У

његовим очима је она иста мирноћа, само као да се виде још тра–

гови од ватре. Он као да се мало час понизио пред самим собом.. Сад жели да поправи грешку и рекне једно моћно

Не.

Симонида запрепашћено га погледа и, осетивши да је изгубила све, осеЋћајући да ни цело ово понижење нема успеха, рекне снажно“

Ја хоћу.

Даншло ледено Никад.

Симонида Робе, страх те хвата. Њене очи блистају као у младе разјарене мачке, којој је лов: утекао онда када је хтела, сладећи се, да га ухвати ноктима и кида део по лео, Данило мрко Љубав, мушке груди, дражи белих жена Смешне су спрам брига државних и рата, Збитија, што судбу печате времена И мрве сву ситну срећу малих бића. (Симонида, запањена, слуша његове речи) Држава, тај колос моћни и крвави У плашту, црвеном од крвопролића, Наше ситне жеље затире и дави. ___(Резигнирано) Нас одреди судба за велика дела: А рођена срећа здрављена је за нас; Ми чекамо Сутра намрштена чела, А просјак, сав ведар, сише цело Данас. Ми бацамо ситну срећу што нас зове, Ми, деца таштине, охоли и хладни. Наше очи срећу нових дана лове. - (С болним осмехом)

За трпезом пуном, ми смо вечно гладни.