Pesme i drame / Milutin Bojić

ЧИН 1

Један забачен шумарак у царском зимовнику у Серезу огрнут“ послењим зрацима позног сунца дубоке јесени. У дну један стари рибњак пун увелог лишћа, и над њим се нагле модре прне гране: оголелих дрвета. Кроз ваздух струји тежак суморан дах, а каткад се чује одјек далеких ловачких хајкања. Снегом покривени врхови планине спавају у густој магли, а небо једноставно и сиво, Камене стазе се спуштају и губе у шуми. Хладни поветарац претсказује скори мраз. Свуд је предзнак смрти. Старе камене клупе и један сто причају о старини овог дома и врта наслеђених од Грка.

На сцени су Синиша и Хрисанта.

Синиша је леп човек, висок, округле браде. Има му двадесет седам година. Смеђ. Тип гиздаво страсног Грка. Од мајке Гркиње, друге жене Стевана Дечанског, остао му је правилан нос и меке, али пожудне очи. Раскошно држање и безбрижност чине га симпатичним, али кадикад загонетним. Лака иронија што му игра на уснама и лукавост што се крије у угловима очију збуњују човека, и никад није јасно да ли он говори збиљу или тера шалу. У његовом тону има увек нечег дискретно подсмевачког.

Хрисанта има двадесет девет година. Лепа, али јој памет у обрнутој сразмери с лепотом. Има заносне очи и лепе руке.

Синиша Стани. Хрисанта Што да стојим> Синиша.

Не мичи се. Тако. Сад си два пут лепша. Просто к'о кип неки, Сада тај ти набор с грули дршће лако, А низ плећа вали таласају меки.

Хрисанта Ти ме мучиш,