Pesme i drame / Milutin Bojić

УРОШЕВА ЖЕНИДБА 149>

Синиша

| Мучим» Не, већ љубав снивам. Уносим у тебе сву дубину среће И оваплоћење божанства уживам, Гледајући само твоје бело плеће. Сад си к'о русалка у сутон пурпурни. Кад ноћ јој низ груди простре плашт прозирни,. И заигра лахор њима танац журни, И распе се као реком уздах мирни.

Хрисанта, Чудно збориш.

Синшиа Је ли К'о да слушаш бајке. А муж твој кад причар

Хрисанша Ах!

Синиша Говор му сличан На досадну песму распукле свирајке. Ја сам као... (сећа се)

Хрисанша Шећер.

Синиша А он као сичан. Дивно је речено. (за себе) О, јаде мој! (Хрисанти) Је лиз (О, мени се смеје кад видим вас двоје, Тебе, чије око само чежњу жели, И њега ком нису умели да скроје Преци чак ни руке, — ја се смехом давим.(Гледа је) Ти млада, пупољак миришљав и чедан, ТЕ снега, коју хтео бих да кравим. он: