Pesme i drame / Milutin Bojić

152 М. БОЈИЋ

Синиша

И умире свесно. Још не тонеш, али не видиш обала.

Пусти се! Доцкан је, да се талас спречи. Сад имају дужност твоја уста мала, Али за пољупце, не за мудре речи.

Хрисанша Ја не знам шта хоћеш.

Синиша

Све иде полако. Цео живот то је осека и плима. Шта ће ти тај веог Нека вече млако Голица ти недра. (Хоће да јој скине вео.)

Хрисанта Па мени је зима.

Синиша.

Ох! Љубав нас греје што око нас кружи. Видиш, сутон пада. И он љубав схвата. И пева песмицу о шеви и ружи...

-Је ли такор

Хрисанта.

Јесте: (Пошла је с њим корак даље и нагази блато.)

О шта је ту блата! Синиша Па шта нас се тиче то блато, те барег Ми смо изнад земље. Не чујемо звуке... Не видимо ништа... Љубав грубост таре. -А јесен умире... Хрисанта Што ми стежеш рукер

Синиша

То је љубав, која не зна другог знака. (Води је лагано напред.)