Pesme i drame / Milutin Bojić

УРОШЕВА ЖЕНИДБА оне

Седнимо на клупу крај старог рибњака... Прозиран и препун увелог живота, Згаженог шимшира, згрченог локвања.

Хрисанта Јесте. Гле и мирта пала с оног плота.

Синиша. А сутон је препун сребрнастог ткања. А твоје дубоке очи, пуне боје Коре од неранџа, кестенова, липа... Сиво-мрке, светле, топле очи, које...

Хрисанша Замисли, мој муж ме све под очи штипа. Воли кад ми се под очима модри.

Синиша Ја бих пољупцима маглу са њих спрао, Да ме њихов поглед на клик ббјни бодри..О дај ми те очи! Јест, с тог сам те звао, Дај ми да просањам чар небеске среће.

Хрисанша Неко иде... Авај! Бежимо! Синиша Ни корака. Хрисанша Не бојиш сег Синиша

Витез главу под нож меће Рад једног погледа из таквога ока. Нико не сме прићи. Ја сам цар царева. Ти си вила, тица... не, не... златна мрежа... Пламен зоре... роса... сунце што изгрева... Сан снова... чар звезда...

Хрисанша. Боже!