Pesme i drame / Milutin Bojić

УРОШЕВА ЖЕНИДБА __ 161

Урош Докле, оче, само мислићеш па биткег

Цар Док Константинова престоница седа Зове ме и понос вековни ми нуди. Метеж тамо. Ја да будем ћутљив лутакг Све што можеш узми. Тај те наук чуди»

Хладно мотри, спремај се — чекај тренутак. Урош

Но та хука крај нас... Страх ме је тог врења. Цар

Зар комешај тај ти ум не усхићаваг Не чујеш у њему песму остварења» Урош Али бес тај... Цар Који бич мој зауздава. Ја све узде држим и шибам и гоним.

Урош Растргнуће бура разастрте мреже.

Цар Неће кад с торњева византских зазвони Горд велики псалам наше вере свеже... (Застане, погледа сина.) А ти нешто друго к'о да мислиш»

Урош Оче!

Пар То су стари знаци свима нама знани. ЈЉубав> Урош Није.

Урошева женидба | 1