Pesme i drame / Milutin Bojić

МИЛУТИН БОЈИЋ

У нашој књижевности мало је писаца, који су били дочекани с више похвала од Милутина Бојића. Када се 1914. појавила прва збирка његових песама, написао је Јован Скерлић, у својој последњој књижевној критици, да је „Бојић песник од талента, од оних природних талената, који прокључају и у силним млазевима избију у једном бићу“ и да је својом књигом „дао не само једну лепу наду српској поезији, но и једну добру поетску принову српској књижевности“. Поводом песникове солунске збирке 112есама бола пи поноса огласио је г. Бранко Лазаревић _ Бојића за „краља речи“, нагласивши, да тако као он „одавно нико није господарио речима“. Кад је смрт у јесен 1917. године покосила младог песника, г. Миодраг Ибровац је, у име многих који су тако мислили, нарицао, да је смрт „убила једну наду, и, сме се слободно рећи, најлепшу наду наше књижевности“. Српска Књижевна Задруга, о десетогодишњици песникове смрти, даје овај избор његових најкарактеристичнијих ствари. Оне треба да покажу врсту Бојићева талента и оно особено што је он унео у нашу књижевност.

Милутин Бојић је потпуно син Београда. Ту се родно (7: маја 1892.), ту се школовао и ту се књижевно развио и васпитао. Он је од оног младог нараштаја, који су крупни догађаји наше историје пресекли у раду и развоју и дали им нове правце у животу. Он је био седмошколац кад је избила анексиона криза, а на Университету су га затекли