Pesme / Mileta Jakšić

158

МИЛЕТА ЈАКШИЋ

РОБ

Чека ... Прене се кад ланци зазвече, Ал ћути везан у железна пута,

И кад га гвожђе до кости засече

И крв му бризне — ћути, бол прогута,

Пролазе тако дани...а он чека, Слукти. Кадикад подиђе га језа Причује л му се као трубе јека И фијук буре огња и железа.

А после ухо: на земљу прислања; |

Мир, чини му се, понекад прекида Подземни удар — је л јава ил сањар Што дрма темељ тамничног му зида.

И докле негде и за њега гину Гомиле људске што у пако срћу

Да му окове, ропске ланце скину Он, у екстази над њиховом смрћу,

Са вером да је дан слободе ближе

Дар незаслужен од браће незнане Над гробовима њиним на б'агослов диже У љуто гвожђе руке оковане,