Pesme / Mileta Jakšić

174. _ МИЛЕТА ЈАКШИЋ

ЈОВАН ПУСТИЊАК 1. БЉђез гибгит.“)

Сурови аскет што је место круха

Јео скакавце — што је уништаво

Плот многострасну, за живот духа, У пустињи је на камену спаво.

Ал и камен му беше ложе меко... Једанпут простре тело своје голо На џбун некакви јалов, трње неко Што га је пекло, ко иглице боло.

Па кад постељу трновиту ману, На њој остави крви своје росу А кад сунце грану,

Трн се црвеним, слатким плодом осу...

Скетае!а Татр:““)

Бубици једној клонуше крила У лету (жега је била) —

Те паде на путању

Куд ће Он проћи.

Он је сретне И сажали се на њу... И, да је склони, узе је, метне На цвет пустињски украј пута, Цвет што је нико из песка жута.

И када жега дневна мину

И паде вео ноћи црне —

Бубица с цвета прне

И као бледа варница сину.

#) Рибизле. жг) Кресница.