Pesme / Mileta Jakšić

190

МИЛЕТА ЈАКШИЋ

· НЕМА ПИСМА

Ноћас у парку беснео је олуј

По мрклој ноћи са небом без звезда А јутрос лежи покидано лишће

И оборена доле птичја гнезда...

Сниво сам да сам с њом што је далеко, У истом парку по киши и мраку | Журво некуд да нађем склоништа, Спотичући се на сваком кораку.

Њу, нежну, слабу, носио сам скоро,

С њом бего као с уграбљеним пленом, Ветар јој густе витице расплето,

Био ми лице влажном косом њеном.

Док ми је часком из наручја оте

И однесе је ноћ дубока касна...

Зовем је — бура глас ми надвикује О мука!.. Нагло тргох се иза сна...

И дођох у па(к... за штог Залуд, залуд! У души мојој као чежња стоји

Мучно питање: где је2 шта је с њоме= (, како желим од ње редак који!...