Pesme / Mileta Jakšić

~

00

МИЛЕТА ЈАКШИЋ

ВЕТАР ПОЗНЕ ЈЕСЕНИ

С поља се чује плач јесени:

У црну харфу гола грања Удара ветар ко помаман Арију дивљег очајања.

Једно велико јато врана

Ко црно ткање црне мреже Подухваћене ветром, што је

Диже и спушта, купи, стеже —

Гради да стигне испред ноћи У црне шуме, у заклоне:

Поља су пуста, преко њих се Ветрови хладни само гоне.

Вече... па ноћ, ноћи без краја: Ко свод тамнични мрак се хвата Нада мном; слушам: ветар негде Незатворена треска врата.

И још дубоко у ноћ бурну, Плач се разлеже песме исте: Целу ноћ рида прна харфа Полуделога харфонисте.