Pesme / Mileta Jakšić

ВЕЛИКА ТИШИНА

Прохујали су давно летњи дани. Жалост некаква тиха и потмула

У пољу ћути. Сунце. Али јесен Мртвим је лишћем путање засула. Пажљиво газим да га не повредим Застајкујући на путу познатом: Како је лепо сунце, како сија Клонулим жаром ко студеним златом! Чује се каткад рапав глас гаврана Из поља негде са црног орања

Као питање бачено у простор

Над загонетком мучнога ћутања Ал одговора нема... Спи природа, Мир над њом вВеје озго са висине И гавран ћути немо опоменут ЛДубоком збиљом огромне тишине.