Pesme / Mileta Jakšić

ПЕСМЕ ; ПОЗИВ

— Ник. Николајевићу —

У закутак тихи лисног винограда,

Кад још Север хладни бурама не грози, На пригревак тужни јесењега сунца Кад лист поцрвени као крв на лози, —

Међ' крвавим лишћем гроздови мирисни Довревају мирно у тишини беној,

А бојажљив глас ни птице нити зверке Не ремети покој души мисаоној, —

Дођи тада, ходи, да се насладимо Мирисом вењења, сунца позним сјајем, Ћутањем природе, великог јој срца Последњим пред зиму, тајним откуцајем.

Како годи мени то мучање грдно,

То спокојство што се око мене шири:

И мене су прошле жеље, прошле наде: Дух ми се с животом и са смрћу мири,

Прошла ме је младост ко природу лето, Мирно ми је срце, без бура и немо,

Не плаши ме старост, кад на измак дође Трен времена што га животом зовемо.

Кад смрт дође да ме на одмор позове

И гроб ме прихвати ко постеља мека Уснућу спокојно ко природа ова

Што с осмехом благим смрт у зими чека.