Pesme / Mileta Jakšić

84

МИЛЕТА ЈАКШИЋ --

ПРИВИЂЕЊА

Ко мутан призрак гигантскога зида јесења магла видик ми заклања, Поглед ми прекида:

Једва назирем сенке црна грања Тамна обличја џбуња, голог прућа А где је селог Ни цркве, ни кућа! Све грезне, тоне у магли, тишини. Људи се крећу ко безгласне сени

У том поводњу; — тако ми се чини Да се у царству тајанственог дима Ти људи само привиђају мени Да, они мени, а ја опет њима.

У МАГЛИ

Тежак се облак с планинског гребена Ваља у долину —

Около ћути страва злог времена... Кроз горску тишину, —

Ко зна од куда... из планине пусте Из убога села,

Притајивши се, ко тиха запевка Звона узаврела

Плачу за неким... Као хладан покров Онамо се «раде

Вечерња магла... О, та шта је живот, Шта су пусте наде!..

Можда ће тако наскоро слушати У даљини неко,

Кад твоја звона за тобом заплачу У магли, далеко...