Pesme / Mileta Jakšić

у МНЛЕТА ЈАКШИЋ

МОЈ ПРИЈАТЕЉ И ЈА

"ОН

(ох! како ти је уска соба ова!

Прозори мали, светлост тужна, сура, Слушам: једнако капље с ниска крова, Напољу вече, киша, јеца бура.

У лапавици, блату, и мочари

Тече твој живот: јад и мрзост свуда Ајдмо одавде пријатељу стари,

Далеко ... у свет, у живот — ма куда! ЈА

У свете у животе... Мене језа хвата

Од људске нвреве, од тишме и града —

Завичај мој је овде усред блата, У оскудици сјаја, усред јада. За мене друге лепоте су стране И неприродне — знам ја људе оне: Када зазими, снег вејати стане, Уметнички га измеђ себе гоне, ад зимње чаме лек у друштву траже Од глухог доба ноћи подне чине: Досаду своју како знаду блаже Градећи хуку од ноћне тишине.

; Он Па ко и мари за те овде ноћи Жалосне, црне, без гласа, без сјаја: Ти ћеш умрети у својој самоћи Не мичући се »„з свог завичаја.

ЈА

Ја ћу живети и умрети по том, Животом својим сви смо Богу криви,Ал ћу живети истинским животом Биљке, дрвета што у пољу живи.

А Пју И