Pesme / Mileta Jakšić

ПЕСМЕ 55

У променама радости и туге

Живот ми беше и опет ће бити: јер после кише ено сјајне дуге

А после зиме цвеће земљу кити.

Но било лето или тужна зима

Ил' јад ил радост, живети ил' мрети, Уз пркос свему, незгодама свима

Ја умем све то једнако поднети.

Ко храст, изложен навалама буре, Јуриш ветрова што одбија снажно Тако ја тугу, дан јесени суре, Досаду зиме подносим одважно,

И не то само — већ тражим милине У том, чега се други људи боје: Поноћ и страва гробовске тишине, Самоћа, чама — све је, све то моје. Кад ветар плаче и ја тужим с њиме, Кад дани чаме, чамим с њима и ја, Умирем скупа с ружама срел зиме, Будим се, кликћем кад сунце засија У тихом жару пролетњега сјаја

Крв ми се згрева, срце живље лупа Дух ми се свуда са природом спаја, Са зимом, смрћу кад она наступа :..

Твој разлог, дакле, не ће ме се таћи (Зечеви гину ту где се и коте)

И ја одавде не Ббу се ни маћи Немаш ти срца за ове лепоте.